Quote:
Rade Kumitkata kaže:
''Hilendarska vila'' nije manastir, nego ''Hilandar''. |
Na isto se misli, kako to da je bas srodno.
Evo tu pise: Hilandarska vila
http://www.dragovoljac.com/index.php...rhiv&Itemid=20
Malo sada detaljiziras, ja nisam niti cuo za Hilandar, otislo mi je to malo na Ilindan, ali trazenjem dosao do Hilandara.
Ponestalo ti je argumenata, pa sada hvatas na svako slovo
Osim toga ona rijec kantamise, katamise, postoji, ima svoj izvor iz turskog jezika, kako smo mi dosta bili pod utjecajem vokabulara turskog jezika, ukorijenio se i taj naziv. Sada bi dobrodosao komentar nekoga tko poznaje terminologiju ili rijeci turskog jezika, pa da prevede
"KLETVA HILANDARSKE VILE
Bože mili i Bogorodice i Nedeljo sveta carice,
Što se čuje, što no jadikuje, širom naše zemlje odjekuje? Dal je crkva bez glasnijeh zvona? Dal manastir bez svetih ikona?
Dal glasovi ustalih robova? Da li kosti iz ladnih grobova?
Nit je crkva bez glasnijeh zvona, nit manastir bez svetih ikona,
Nit su glasi ustalih robova, nit su kosti iz ladnih grobova,
No se kletva sa svetinja čuje, našom zemljom bolno odjekuje.
Kletvom grmi Hilandarka vila, s Hilandara, Savina oltara,
Vila kune, svetinje potresa, iz sna budi svece čudotvorce,
Besmrtnike, Bogu ugodnike, srpske crkve slavne zaštitnike,
Pa ovako vila progovara:
Ko je Srbin i srpskoga roda i od srpske krvi i poroda,
Nek glas čuje sa svetog oltara, kako Gospod izdajnike kara.
Rim i papa, jezuitska šapa, sindžir kuju i podmuklo snuju,
Našu Srpsku crkvu da okuju, u sindžir i u lance ljute,
Da nam slavu i svetinje spute, da nas brišu sa zemljina lica,
To Rim traži i papinska stolica.
Još ja čujem da u srpskom rodu, živih klica sramnih izdajnika,
Što će rodu pljunuti u lice, za zlatnike papine stolice. Ko svog glasa za Konkordat dao, Bog veliki i njegova vila,
Naredio pa se ispunilo:
Usta mu se za vrat okrenula, guba mu se na dom nastirala,
Obadva mu oka iskopala, dje kretao nikad ne stizao,
Od šta bežo od tog ne pobego, naopako noge okrenuo.
Sa psima se oko kosti klao, iz pasjega korita lokao,
Oko vrata verige nosio, s verigama uz kolac skakao. Pseća smeća njemu hrana bila, dom mu crna koprena zavila,
Ognjište mu kiša ugasila, krv mu kučka, Bože, polokala.
Na pseći se sugrob odmarao, potkovice konjske obuvao,
Uskrsova jaja ne šarao, a sam svoja creva parao.
Vrat slomio na Vavedenije, manit lajo na Voskrsenije,
Srbinovu slavu ne slavio, nit kandila u domu palio.
Bog mu krsnu sveću ugasio.
Bog veliki i njegova sila u njivi mu seme skamenio,
Kroz vilice jezik proturio.
Kosom strugo studeno kamenje, srpom žneo nad zmijama trnje,
Užetom se konjskim opasivo a prosjačkim štapom poštapljivo.
Kile vuko do zemljice crne, po kući mu zmije zimovale, Na šljemenu čavke drijemovale, smrčalo mu ali ne svitalo,
Plakalo mu, al se ne tješio, jajine mu hranu donosile,
A veštice sreću odnosile.
Put ne znao ni desno ni levo, nit ženio, nit se veselio,
Nit za dobro Boga namolio.
Do pasa ga živina kljuvala, a od pasa guba raznela.
Tudje oči zemljom ga vodile, tudje noge u prošnju nosile.
Zametao sreću medj ljudima kao pauk mrežu u gorama.
Bog veliki i njegova sila naredio pa se ispunilo.
Od kamenja koljivo kuvao, u rešeto vodu zavatao.
Pseće meso u pomami jeo, a na glavi mravinjak nosio.
Umirao, ne mogo umreti, raspado se, a ne raspao se.
U krlju se tešku pretvorio.
Na kolena glavu odmarao, vetar kose od njega nosio,
Koru hleba kraj puta prosio, živeh se muka nanosio,
Grob sam sebi rukama kopao.
Kućom mu se kuknjava orila, u kući mu usta ne zborila.
Bog veliki i njegova sila sve mu ladnim znojem uledio
I u stanac kamen pretvoro Što rodio to Bog naredio, sve mu kljasto i slepo bilo,
Bez očiju u vatru padalo.
Sve mu živom vatrom izgorelo. Što ne mogla vatra izgoreti
To mu mutna voda ponela.
Dom se njegov Bože pretvorio u gnezdo zmija i škorpija,
U stanište vrana i jejina, u zgarišta i u pepelišta.
Kukale mu ptice kukavice, a oči mu pile pijavice.
Od njega se kotili gubavci, od kuće mu ostali ugarci,
Amin, Bože i Bogorodice i Nedeljo sveta carice,
To nek snadje roda izdajice, sramne sluge Papine stolice!"